Serbian Holocaust
Kostadin Žestić, August 21, 2012, Belgrade
Interviewer: Nada Ljubić | Camera: Dušan Gavrilović | Editing: Nada Ljubić, Dušan Gavrilović | Transcript & English intro: Nada Ljubić | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku
- Dobar dan.
Dobar dan.
- Hoćete li da nam kažete vaše ime i prezime?
Žestić Kostadin, zvani Kosta.
- Kada ste rođeni?
Trećeg devetog ’34.godine [03.09.1934]
- Gde ste rođeni?
Malo Dvorište, Knežica.
- Kakva je bila vaša familija, koliko ste imali članova?
Pa srednjeg imovinskog stanja. Bilo nas je petoro dece, otac i majka, ded i baba. To je familija. Zemlje je bilo nešto oko 5 ha, stoke je bilo dosta, krava i toga svega, i – pristojno se živelo do početka rata.
- Kako se sećate početka rata?
Sećam se jer sam bio pred završetkom prvog razreda osnovne škole. Škola mi je bila uz kuću i učiteljica je insistirala da idem u školu. Družio sam se sa njenim sinčićem, koji je bio mlađi od mene. Zavrešetak prvog razreda i početak rata su bili 1941. Škola je posle ugašena.Učiteljica je sa majkom i sinom odvedena u logor Jasenovac.Tu joj se gubi svaki trag. Školu su koristili Nemci i ustaše da se tu smeste i utvrde, jer je škola bila veliki objekat kao i kasarna, koja je bila poviše kuće.To su posle partizani zapalili i tu kasarnu, u kojoj su pre rata bili žandari, i školu, i jednu kuću u kojoj je bila trgovinska radnja na samoj raskrsnici. I to su partizani [zapalili] da se ne bi tu zadržavali ustaše, domobrani i Nemci. To su partizani uništili.
A ovako po selima, više su palili ustaše, ali više su palili ti koji su išli za ustašama i domobranima, meštani iz same Dubice, da kažem, civili koji su išli da pljačkaju šta su mogli. Dolazli su za zapregama, pljačkali i nosili. Najviše su iz Dubice dolazili ti pljčkaši, manje iz Prijedora.
Iz Prijedora je došao i veliki zulum napravio Marko Drča sa svojom jedinicom, jer su partizani u Prijedoru zarobili njegovu ženu, doveli je u Knežicu, u tu kasarnu smestili.Tu je držana u zatvoru. Onda je on krenuo sa svojom jedinicom da je oslobodi i odozgo od Prijedora je palio i uništavao sve dok je došao do Knežice.Kad je došao do Knežice, to što je bilo nešto malo tih partizana, oni su se razbežali. Ostao je jedan mladić, Bućma, ne mogu da se setim kako mu bejaše ime, kao čuvar zatvora. Njega su zarobili, odveli u Prijedor. Tamo su ga konjima vukli kroz Prijedor i ubili Bućmu, mladića toga koji je bio stražar.
Oslobodio je taj Drča ženu svoju i otišao za Prijedor. Posle je išao jedan Mile Čelar, trgovac sa Knežice, da urgira da puste toga mladića Marka Bućmu, mislim da mu je ime bilo Marko, a znam da je prezime bilo Bućma. I njega [Mila Čelara] su ubili u Prijedoru.Nije se ni vratio više.
- Ko ga je ubio?
Ti domobrani, ta jedinica Marka Drče. Marko Drča je bio komandant te domobranske jedinice, satnije, kako su je zvali, ne znam ni ja.
- To se sve dogodilo pre 1942?
Pre, pre. To je ebilo sve 1941. U toj kasarni su pre rata bili žandari Kraljevine Jugoslavije. Posle su ti ustaški žandari bili i oni su na početku, 1941, onoga na koga su sumnjali da je komunistički opredeljen dovodili tu, prebijali i tukli. Kasarna je bila preko puta kuće u kojoj sam živeo, okružena sa tri hektara zemlje. Naveče u sumrak, ti mladići -- ja sam dete bio -- idu tim putem i pevaju kad mrak padne (gore su žandari ustaški) „ Nit je patka nit je guska, već je ovo zemlja ruska“.Tu idu, šeću gore –dole putem.
E, bio je jedan Stojan Dostica.Njega su žandari doveli, premlatili, što kažu, ubili boga u njemu.I on se oporavljao i oporavio se. Nekoliko puta su ti slabo naoružani partizani napadali tu kasarnu i rasterivali te žandare, ali su se oni opet vraćali.Bio je jedan žandar Šaćir.Taj je toga Stojana Dosticu tukao i maltretirao. Posle napadnu partizani tu kasarnu. Naveče dođe moj otac i kaže da će biti napad na kasarnu i mi, jedno po jedno, izađemo iz kuće i odemo kroz kukuruz i odemo jedno tri kilometra dalje, kod nekog ujaka te noći. Oni napadnu te žandare, ali taj Šaćir pobegne.Nisu ga uhvatili.Krio se jedno tri dana. Mi smo se već vratili kući nazad. Opet noću, ide odozgo od kasarne zaprega i na konjima su neki partizani, a za ta kola, zapregu, vezan je, u gaćama i u potkošulji samo, taj Šaćir.Vode ga i Stojan Dostica je tu, na tim kolima. To je zaprega jer tada putničkih kola tamo nije bilo. On ga tu ubije. Nije dao ni da ga vešaju ni da ga streljaju da se ne troši, nije dao ni da ga kolju, nego ga on ubije kocem onako da mu se osveti.
- Verovatno onako kako je i on njega tukao?
Da. Bio je i taj Stojan Dostica, kako kažu u narodu, žestok. Ubiju oni tog Šaćira i posle su oni zapalili tu kasarnu.
- Partizani?
Da, partizani.Ta tri objekta što su partizani uništili – kasarnu, školu i dole na raskršću, i sad tu kafana postoji. To je bila neka trgovinska radnja koju su srušili, i most na toj samoj rečici Knežici, to su partizani rušili uglavnom, a domobrani i ustaše, oni su to popravljali. Oni su to rušili kao i dole na Dubici, na Mlječanici što su rušili. To je bilo nekoliko puta.
Oružja nije bilo. S čim da se ratuje? Pravili su kao neke mačete, nasade ih na štapove i dole su na Kruškovcu sačekivali i tako zarobe po neku pušku i time su se naoružavali. Bio je neki Pane Tica koji je vodio taj ustanak, Žarko Bućma...Mladen Stojanović je bio popularan kod naroda knežopoljskog. Posle se pojavio i Osman Karabegović. E, sad, to nekako nije tom življu išlo u prilog . Musliman – kako sad to? Sećam se 1942.godine za Uskrs, moj otac dolazi i kaže dedi „Tata, daj da se spremi večera za drugove.Dolaze u mesni odbor“. To je kao mesna zajednica sad, bio je ispod naše kuće, u popovoj kući.Popa su odmah 1941.godine proterali za Srbiju, a u njegovoj kući je bila ta mesna zajednica. I kad je jagnje bilo skoro pri kraju pečenja, deda pita “ A ko je taj [što dolazi na večeru]?“ „Osman Karabegović.“ Deda malo popio – e, neće on da hrani baliju. Naliju dedu rakijom i uspavaju da ućuti dok se to jagnje ispeče. Deda legne u krevet i ispekoše to jagnje i odneše. To je bilo u aprilu, znam da je bilo pred Uskrs.
- 1942?
Da.Deda je bio onako svojeglav. Uvek je bio „kontraš“.Psovao je kralja Petra kad je bio na vlasti, i Pavečića kad je došao, a kad je Tito došao – i Tita. Bio je i u zatvoru zbog toga što je psovao Tita. „ Ti to, ja ću ovo“ i da izvinite, „j... ti to“. Prijave ga i bio je šest meseci u zatvoru.
- To je bilo posle rata?
Da.
Otac je sarađivao sa partizanima.Bio je kao neki kurir.Išao je gore u Kozaru i ovamo u pozadini svugde ga je bilo. Imao je nekog materijala. Ja sam to kao dete, u slamarici, nalazio tog materijala.Uđem u sobicu pa se zatvorim pa u njegovom krevetu nadjem to. Imao je neku staru pušku tu skrivenu još pre nego što je počeo rat. Posle gde je otišla, kako je otišla...ma bilo je gadno. Nisu samo Hrvati i muslimani, bilo je da su i Srbi pravili toga zla i onda je dolazilo u ratu i do osveta. Na primer, moj deda je kad s evratio iz Amerike...
- Deda je bio u Americi?
Da. Nije hteo da služi Austrougarsku vojsku, pobegao je i bio je 15 godina u Americi, tamo Čikago je nešto pominjao. Doneo je otuda para. Imao je ušteđevine. Volio je dobre konje da ima.Bio je i kafanu otvorio i to sve...pa u Dubici pijančio. Umeo je tako sa svojom drugarom, nekim Krestac Vasom da se napije, onda uđu u kafanu, polome stolicu: „Ko je kršten, šta pije – ko nije kršten, napolje“. „Ko hoćeda ide van da dobije batina – može“. Oni plate sve to i onda pijanče. Ti su muslimani kad je posle došlo njihovo – daj da vraćaju te dugove i to je išlo tako.
- Je li vaša porodica bila na udaru osvete?
Pa bežali smo uglavnom. Bežali smo. Nije onako direktno da je nešto bilo. Imao je deda i prijatelja muslimana. Znam da je obućar bio.I posle rata je živeo dole u Dubici. Musliman je baš. Taj u je dolazio i na slavu, krsnu slavu sveti Nikola, dolazio je i za Uskrs kod njega, musliman.
- Kod dede?
Da.Kod dede.
- Mislite da deda nije bio protiv svih Muslimana...?
Ma, nije.A kad popije, onda...Rakija ne miruje ni u buretu. I žandari su imali posla sa njim kad se napije.Onda uzme pištolj.Imao je neki mali, pa onda tera te trgovce po Knežici, tera popa. Sa popom se nije nikako slagao. Bio je pobožan, ovako, verovao je. Ujutro kad ustane, pere zube, umiva se,moli se bogu. E, onda kuva kafu, popije rakiju i puši. Naveče kad ide spavati ispere usta, opere noge i to sve – pa „Oče naš“ i ide u krevet. A u crkvu nikad nije išao.Sa popom se nije slagao.Jurio je popa uvek. Uzrečica mu je bila „popovi-lopovi“. Terao je popa, a pop beži, a on [deda] sa pištoljem. Žandari dođu „Ajde, daj čika-Kojo“ kao da vidi kakav mu je pištolj. A on onako pod gasom. Kad je pijan to je činio. Pa sad ‘ajde, vode ga na trežnjenje i puštaju ga ujutro.
- A zvali su ga Kojo?
Ime mu je Kojo, baš.
- Baš Kojo?
Da.On je došao iz Slavonije, iz nekog sela između Daruvara i Pakraca.Otuda je došao.Roditelji su mu umrli, sestra se udala u Bosnu za jednoga trgovca i njega dovela kao sedmogodišnjeg dečaka tu, i onda je tu zasnovao porodicu i tako to. Kad je rat počeo , taj Prvi svetski rat, treba da ide u vojsku Austro-ugarsku.Neće da služi vojsku. Beži, kao on kaže, preko Fijume – to je Rijeka i Sušak - tu je bila granica između Austrougarske i italije, i tu na brod. Njih trojica stignu u Ameriku.Radio je tamo u rudniku. Nije mu se sviđalo.Napusti to i onda je radio kod jednog lekara kao kočijaš na fijakeru, kod njega.Taj je lekar imao jedno dete.Dečak je imao oko tri godine kad je deda radio kod njega. I deda se vratio[ posle 15 godina].
Sad za vreme Drugog svetskog rata, avion pada.To je bilo 1944, nešto s proleća. Avion je bio oštećen iznad Karlovaca, to je bio avion – lovac.Tukao je željezničku stanicu u Karlovcima, tu je bio oštećen i pao je na ta polja tamo, spustio se.
- Blizu vašeg sela?
Da, jedno tri kilometra od sela.Pilot izađe iz aviona, pobegne i sakrije se u neko žbunje. Jedan čiča i dve žene , kopali su kukuruz i oni ga tamo nađu u žbunju. Utom dođu i partizani. Taj avion je pao, na desno krilo se nakrenuo i stoji tu, na toj poljani. Dolaze dvojica partizana na konjima.Deda malo popio, šešir malo podigao, kad popije malo šešir podigne, a kad je trezan ili nema šta da popije – onda ga spusti na oči. ’Ajde, zna on da govori engleski, pošto je 15 godina živeo tamo, da on ide da bude prevodilac. I njih dvojica i deda peške. A ja, gde smeš ići, ali na dobrom odstojanju idem za njim i pratim ih da vidim šta se to dešava.
Dođemo tamo. Izvedoše tog pilota.On uplašen. Ne zna ni gde je. Razgovaraju, razgovaraju. Deda prevodi, a ja stojim malo dalje. Masa sveta, sve to raskrčeno. Najednom, njih se dvojica zagrliše i ljube se. Sumnjivo to partizanima, šta se sad deda ljubi sa ovim. Zamoli on da se skloni narod i uđe unutra. Baca on one čokolade što je imao, skida mitraljeze sa krila aviona i isprazni one šaržere. To samo ore! Da ne veruješ šta se dešava! Pilot je bio sin tog lekara kod koga je deda radio u Čikagu.Eto.Sad je pilotu jasno da je u partizanskim rukama, baca ono sa sebe, sav srećan, taj pilot!
- Je li ostao neko vreme kod vas?
Ne, tu sa partizanima...pošto je deda bio malo pod gasom , nisu mu ni verovali, pa dovedoše još jednog drugoga da im prevodi. Taj je nešto slabije znao engleski.Pilota su posle vratili nazad za Ameriku.
- Ne znate njegovo ime?
Ne, ne znam.Deda mi posle kaže „ E, ja sam radio kod njegovog oca.On je tada imao tri godine.“
I tako kažem, ratovalo se, tukli su ti ustaški avioni...
- A ofanziva na Kozaru?
To su bili dvokrilci oni i dolazili su i leteli nisko, tuku iz nekog mitraljeza, bacaju bombe po toj Knežici. Bilo je da ustaše prođu od Prijedora prema Dubicii popljačkaju i popale što mogu. Već ovamo kad je došlo to 1942.godine, u maju, znam da smo ručali i, ‘ajde pakuj se i beži na Kozaru.Počinje ta ofanziva. Došli smo, pošto je otac bio tu pri tome odredu, da budemo blizu njega.Poterali smo i stoke i poneli svega. Napravili smo neku kolibu od četinara nekih.To je prokišnjavalo.Tu smo bili, ne znam koliko, oko mesec – mesec i po dana. Lila je kiša dosta. Dole je bio taj štab poviše u brdima. E tu su preko Kozare naletali ti nemački avioni, „štuke“.One su nisko isto išle i tukle su iz mitraljeza svaki dan. Uvek poneki od mladića bude gore na jelki, na drvetu i kad primeti, kad čuje te avione, samo kaže „Avioniii!!!“, a mi bežimo kao gušteri i sklanjamo se gde ko stigne, pod neke klade i tako. Oni nas tu najviše tukli iz mitraljeza.Tu je bila i ta komanda tog odreda.
- Znate li koji je to odred?
Pa Kozarski odred, ne znam koji je.Znam da je u tom odredu bio popularan doktor Mladen Stojanović, on je iz Prijedora, zatim Šoša[1], onda Žarko Bućma – on je iz Knežice, preživeo je rat, bio je neki Pero Mećava. A Šoša? Bio je Šošin jarak.Ko otide u Šošin jarak, taj ide na likvidaciju.Likvidiraju ga partizani.
Bile su dve neke sestre, iz trgovačke porodice Vučen, Ljubica i Rosa.l partizani traže od njih rakiju za bolnicu, za ranjenike, za dezinfekciju rana, pošto nisu imali tog sanitetskog materijala.One ne daju. Dolaze ustaše na Knežicu, i Nemci, kombinovano nešto bilo, one prodaju rakiju ustašama i Nemcima, a oni onako pijani prave zulum po Knežici. Partizani to doznaju, dolaze i pronalaze njihovu skrivenu burad rakije i to im sve oduzmu, spale to njihovo imanje , imanje Ljubice i Rose Vučen. Gde će smestiti njih dve? Hoće kod Koje Žestića.Dovedu ih kod nas u kuću i smeste ih u jednu sobu i one su tu bile.Tamo u jesen, znam bilo je hladno , stiže otac i kaže „Doćiće noćas po Rosu i Ljubicu“. I dođođe stvarno, na kolima, onako . Mrak je bio i mi smo se deca spremali za spavanje. Njih dve potovariše i oca, jer smo mi imali konje, uzeše da ih vozi u Kozaru. Streljane su u Šošinom jarku.
- Kako ste vi i vaša porodica preživeli tu ofanzivu i zbeg na Kozari?
Pošli smo ...čim je počeo rat, naša su tri para konja uzeli u tu komoru...ostali su samo volovi.Poterali smo i dosta hrane i stoke je bilo dosta.Tako da smo tamo imali šta da jedemo. Posle, kad je već razbijen obruč na Kozari, drugi pokušaj da prođemo iz Kozare tamo prema tom Jelovcu pa da se dole domognemo Knežice i tih sela , došli smo do Široke Luke. I tu postoje neke rečice. I kad mi upravo izlazimo iz šume, počinju da nas osvetljavaju raketama i tuku minobacačima.Granata je udarila u jednu konjsku zapregu i konju je odvaljen desni kuk, a on onako skače na tri noge i rže. I utom i ti partizani koji su tu bili [viču] „Okreći i teraj nazad!“ A naša volovska kola, i mi deca na njima, i stoke puneo smo terali, nema, samo vraćaj nazad.Ima ta neka cesta, kaldrma neka, makadam prema Vojskovoj tamo. I celu noć smo išli prema Vojskovoj i već izišli iz šume kad su već ujutro počeli avioni da tuku tu kolonu. Znam, mi smo bili založili vatru da mati i baba spreme nešto da jedemo. A avioni tuku odozgo. Daj , gasi to brzo! Imali smo drveni avan i metalni tučak. E u to su nasule kukuruza i tim tučkom drobile zrna, to je onako samo ispolutano. Onda su našle neke vode i od toga zamesile onako jednu grudvu, naložile vatru i stavile u tu vatru, u onaj pepeo da se ispeče kao hleb.Utom su avioni došli i odmah daj, gasi to, polivaj i beži dalje. U stvari smo se zaklonili u neki šumarak, samo da nas ne vide avioni. I išli smo posle negde do posle podne dok nismo došli u to selo Vojskovu.Tu se smestimo kod neke porodice koja je, isto tako, bila opredeljena partizanski. Bila je to porodica Subotić, mislim da su se domaćini zvali Mile i Stojanka Subotić.I tu smo bili i odatle smo krenuli i u logor sa svim tim življem iz tog kraja Vojskove.
- Vi i vaša porodica ste prošli i kroz Vitlovsku i kroz Široku Luku, mesta poznata po najtežim borbama i pogibijama?
Pa,ne, najviše je bilo tu oko te Široke Luke, tu je ulaz u samu planinu Kozaru i dolazak u Vitlovsku, gde je bio smešten taj odred i štab. A na Patriji, tu je bio proboj obruča i tu je najviše izginulo i Nemaca i ustaša i partizana. I tu su leševi ležali...zaprega nije mogla da prođe a da ne ide preko leša, tu nema puta ide se preko njiva, preko lešava. I tačno se znalo leševi koji su ...goli su uglavnom, neki da ima gaće, neki da nema. Ovi naši – mršavi, neuhranjeni, neobrijani, a Nemci beli pa naduveni onako, debeli, puni. To se tačno znalo ko je su čiji leševi.Mislim da se i sad može naći tamo u nekom žbunju tih kostiju i ostataka od toga, jer kad su ljudi obrađivali zemlju, onda je bilo, ‘ajde, baci to tamo u neko žbunje skloni te.....Na Patriji je najviše ljudi izginulo i tu je bio proboj obruča.Tu su se u nekoliko navrata preko Patrije povukli civili koji su uspeli da prođžu i da otidu u pozadinu.
- Da li ste vi bili u nekoj grupi koja je to pokušala?
Pa bili smo , rekao sam.Jednom smo došli do Patrije i - nema, vraćaj nazad.Drugi put kad smo pošli, došli smo do Široke Luke.To je ta raskrsnica, već izlazak iz Kozare odozgo iz Vitlovske.Noć je bila i kad su počeli da nas tuku minobacačima, vratili smo se nazad i nema druge – onda smo dole otišli ka Vojskovoj.. . U Vojskovoj smo bili smešteni i bili smo mirni jedno izvesno vreme.Dolazili su tu i prolzili su, al’ nisu nas dirali. Prođu. Samo malo opljačkaju i odnesu šta im odgovara, uglavnom živinu, jagnjiće i teliće, a nekako svinjetinu nisu ti muslimani...to nisu...Jedino ako dođu domobrani.
- Sada govorite o onim muslimanima koji su se pridružil sutašama?
Da, sa ustašama su bili.Bio je jedan odvratan koji me kao dete maltretirao, nas trojicu i prosto sam alegičan postao na taj fes. Došli su, ne znamo ni ko su ni šta su, tamo su neke pretresali. Mi smo, nas trojica dečaka, bili pod kruškom jednom. To je bio mlladić, nešto oko 19 godina, i imao je po licu sve neke gnojanice. Fes je na glavi imao, odelo je imao kao ovo vojničko, SMB, a letnje je doba. Pantalone i bluza su se nešto razlikovale u boji, a na glavi je imao fes - polumesec napravljen od nekog žutog platna i slovo „U“ u tome polumesecu, i pušku neku.Onda je on nas tu maltretirao, nas trojicu, da mu beremo kruške sa tog stabla. Al’ ne smemo uzeti krušku ovako ruklom nego za repić, i onda mu odneseš. Dok on jede ti stojiš pred njim. Kad pojede onda on gađa, ako ne valja kruška –gađa te. E, on me maltretirao.Čak sam i plakao.
- Kolko je to trajalo?
To je trajalo jedno desetak minuta dok se on nije najeo tih krušaka. On je seo uz stablo kruške, noge je prekrstio i ovako pušku držao i mene je
gurao i onda mi je stavio cev u usta i pitao „A đe ti je ćaća?“ „Ne znam.“ Plakao sam...suze nisu curile niz lice nego tu [pokazuje rukom] lete. A ja drhtim.I sada sam alergičan na taj fes.Svestan sam bio da mu ja ništa...samo da potegne obarač i da me ubije, kao muvu.Bilo je svašta tu.
Dok smo tu bili kod te porodice, nekoliko puta su dolazili, nekako smo preživljavali, nešto je skupljeno. A kad su tu 11.jula, uoči Petrovdana, oca odvojili, i streljali, posle jedno tri nedelje i nas pokupe , i ajde opet dole u to sabirno...I, teraj kroz Dubicu. Ide kolona. „Ponesite hranu, ponesite odeću, ponesite na čemu ćete spavati...“ i ljudi su natovarili na te zaprege.Znam da su dve krave vezane za tu zapregu.Bilo je nešto i pšenice tu, pasulja i svega toga. I idemo kroz Dubicu. Okolo su ustaše. Ustaše su nas pratile, nisu domobrani nego ustaše, sa mašinkama nekim, kroz Dubicu. Kad smo od banke, odozgo smo nekud do banke došli, i tu pored banke kad smo prošli onom glavnom ulicom ka mostu, sa kupanja se vraćaju lokalni dečaci, tako od oko 10-12 godina, opet fesovi na glavi i slovo „U“.I štapove su imali i tukli kolonu, koga stignu. Bio sam sa strane, i tad sam video kako se oni smeju kad udaraju bilo ženu bilo dete bilo stoku...Bio je jedan deda, neobično obučen za moj kraj, u toj nekoj narodnoj nošnji, neke gaće široke i košulja isto bela izvežena, i imao je kao prsluk od odela i šešir je imao na glavi. Vodi jednu kravu. Oni njega udaraju štapom, šešir mu pada dole, malo dalje ispred. On se saginje da uzme šešir, oni udaraju tu kravu koju je on vodi. Ona krava preko njega, da li je stala ili je...Ja sam se samo povukao u sredinu kolone da se sklonim od toga maltretiranja i vidim da se on tu previja.Ona krava ode. Vidim krv. Da li je krava stala na njega, šta je bilo...kolona ide dalje. Prešli smo taj most preko Une.Pošto je baba znala i putovala, išla je za Beograd i za Slavonski Brod kod sinova, gledala je da li ćemo za Jasenovac ili...Okrenusmo levo. Nije desno - „ E, neće nas u Jasenovac“. Prelazimo kroz tu Dubicu [Hrvatsku] pa prema željezničkoj stanici Cerovljani i silazimo u dolinu na levu stranu, gde je ulaz u taj sabirni logor.To je jedan šljivik. Na ulazu ima jedna baraka. Ograđeno je to bodljikavom žicom. Tu nam s v e oduzimaju.Ostavili su nam samo tu posteljinu. Te krave i te volove, to teraju dalje.
- A hranu?
Što smo mogli poneti.Ali nismo uspeli od hrane ništa uzeti, to je otišlo. Samo smo uzeli te posteljine.Tu smo bili jedno tri dana. Jesu povremeno donosili vode i davali nam malo vode u neke metalne porcije.A lista nije bilo uopšte na tim šljivama.To je pojedeno, to je oguljeno. Trave nije bilo. Već je dizenterija, proliv...samo vidiš čuče žene, deca, to je proliv. Tu smo bili jedno tri dana i jesu jednom, to je bilo drugog dana, doneli nešto obareno, kao geršla, pirinač, šta li je, bilo je nešto smešano, pomalo daju te hrane. Posle nas odatle potovare u voz, u ove vagone „štale“.Tu su nas natrpali i tu smo jedno četiri-pet dana vozani tamo-ovamo, pa nas negde tamo na sporedni kolosek postave i tu i tu okolo stoje stražari. Iziđu žene, a oni ih teraju unutra u te štale, to su vagoni-štale, dok nas nisu transportovali do stanice, mislim da se zove Trn. Ja sam znao i latinicu pomalo da pročitam i to sam uvek pratio u kom pravcu je ta Kozara i Dubica, ako nekada pobegnem da znam kuda ću ići. Došli smo do te stanice i izašli iz tog voza i ugledao sam naptis „Trn“...ili Trnje.. al Trn mislim da je baš bio. Odatle, ima jedno pet-đšest kilometara, teraju nas u to selo Dubrave[2]. Dolazimo tamo, prolazimo kroz selo i odjednom se pojavljuju, mislim da su četiri štale, kao ekonomije sadašnje, i jedan ogroman koš za kukuruz. A tamo [pokzuje desnom rukom napred] su stambene zgrade . Tu nas, te zarobljenike, smeštaju u te štale, u taj koš. I baba odabira da ide u koš, kaže, tu više vazduha ima i ne smrdi kao tamo u štalama. Ona je išla i obišla, malo pogledala te štale. Jesu te štale, išao sam i ja kao dete da vidim, imale tvrdi patos, onako mešano cigla i beton i to oprano, ali smrdi, jer su to štale.I onda smo bili u tom košu za kukuruz, ogromnom, dugačkom ne znam koliko metara. U tim stambenim zgradama su bile te ustaše, staržari i njihove porodice, i taj komandant logora.
To je bio logor otvorenog tipa.
- Šta to znači?
Pa, nije bio ograđen žicom, bio je otvoren, samo se nisi smeo kretati van toga logora, ali nije da je to bilo nešto zatvoreno i da je straže bilo okolo.Preko poljane, tu gde j bio pašnjak, išli smo na Dravu, žene da peru veš.Tamo je bila i neka vodenica. Deca su se tu i kupala, deca meštana iz sela, pa i iz logora.Bila je bara jedna tu, između Drave i tog logora.Bio je tu neki plod, ne znam šta je, nije mi jasan, kao neke šišarke od hrasta, tako nešto crno, mislim da to zovu barski orah, a kao krompir je.E to su deca meštana vadila iz te bare i donosila i prodavali nama. I baba je imala, ne znam kako je sačuvala, nekih para i to je kupovala, pa to obari i to smo jeli.Lepo, malo je sladunjavo, kao krompir nešto.
Kazan je bio tu, tu se kuvala hrana. Kuvana je geršla, krompiri, pasulj – neki pasulj tvrd, ne možeš ga ni skuvati, i repa. I zaprška je stavljana od pokvarenog ulja.E, ajde napravi se kao neki odbor, neki stariji ljudi, išli su tamo u upravu da traže da se ne stavlja zaprška. Ne, kažu, to je po propisima. Mora da se stavlja zaprška. I njih kazne. Išli su da kopaju tamo neki kanal sedam dana njih četvorica koji su tražili to, a to pokvareno ulje, i onda dizenterija... samo vidiš ljude čuče tamo. Znam da mi je stolica bila krvava, a mati 'ajde da opere sina, a crevo od naprezanja izišlo van. Ona ga vraća, uzme mlake vode i vraća nazad, prstima. Ja sam taj problem imao...
Kad nemaš šta, ajde da jedemo to [od čega se razboleo].I onda, treba radna snaga, ide, pa dobi’e nešto da pojede.Išla je mati tamo da bere grožđe kod nekoga kome su sinovi bili na istočnom frontu – ustaše. Onda su mu dali, uživao je to jevrejsko imanje i vinograd i to sve. I treba mu radna snaga. Onda mati ide, bere tamo, pa kad naveče pođe kući, neće ona da jede, hoće da ponese deci.Onda on da i hleba i tako te hrane i ona donese. E ti koji su ostali tu u selu, te ustaše, baš ustaše, oni su bili ljubomorni na toga čoveka zato što je on bio privilegovan. Onda sačekuju i tuku te logoraše, a kad on dođe sutradan opet da ih vodi da rade kod njega, oni ne smiju da idu. A, sad će on to srediti. Njegovi su sinovi u Rusiji, na istočnom frontu, poslaće on i njih koji tu ...Bilo je tu svega.
- Ne znate ime tog čoveka?
Ne znam. Samo, bio je dobroćudan, jer tu, do samog tog logora, bio je kukuruz njegov. E onda su ti logoraši... to je išlo, to je bilo...vrši se nužda tu, pa se i ubere poneki kukuruz da se skuva tamo i pojede. Nije, nije pravio pitanje, ništa. Dođeon, vidim ga, da obilazi onako. Bio je dobroćudan.Nije da je ovako nešto pravio. Nisu ni te ustaše. Samo što su bile te žene, bila je jedna bakica sa naočarima. Ispred su tu jabuke, ne smeš dirati, a ona „’Ajde, ’ajde!“ „Ne smem“. Onda ona skupi tih jabuka pa nam donese i da. Sad ne znam da li je ona bila majka ili tašta od toga upravnika logora. Bila je i jedna mlada crnka, visoka, znam da je stalno bila u toj kućnoj haljini boje paunovog perja, od zenane zelene.Ona je onako bila namrštena i nikad na njojzi nisam video osmeh ili nešto.A ta bakica je i sa osmehom bila, naočare je nosila, ona da deci jabuka, al ne sme niko uzeti to.
Išli smo na tu Dravu. I taj mlin što je bio tamo na Dravi, bio je od toga Jevreja. I taj na tome mlinu što je radio, bio je dobroćudan. Jednom su ti dečaci, meštani nagovorili jednoga , imao je jedno 15-16 godina i nije znao plivati...Kako oni skaču tu, onaj točak se okreće, vrti ga voda, al oni skoče i iziđu. Al’ on se jadan uhvatio za taj točak od te vodenice i njega točak nosi gore i opet dolje kroz vodu i opet tako. A on se ne sme pustiti. Oni mu se smaju, onda iziđe taj [mlinar] i onda ih grdi i te meštane dečake otera, i kad iziđe ovaj iz vode, onda on zaustavi taj točak i ajde, slkidaj ga odatle i šta mu tamo govori. Ja odavde poizdalje posmatram.
- A dečak je bio iz vašeg logora?
Da, da, logoraš.
E svako jutro bilo je ti preko noći što umru, uglavnom u tim štalama jer smrdilo je toliko u tim štalama i tamo se na patosu spavalo, samo daj malo vode, okupaju malo toga mrtvaca, ako ima u nešto ga zaviju i ajde – na to jevrejsko groblje, tamo se sahranjuje.Koliko je tu sahranjeno tih logoraša na tom jevrejskom groblju...
- Jevrejskom groblju u Dubravi?
Da, da,to je od toga imanja, čisto jevrejsko to je groblje i tu su sahranjivani. Ti što su bili starci, ajde, lopate i ašove i kopaj rake tamo, samo se to sahranjuje.
- Ko je najviše umirao? Stariji?
Pa stariji i bolesni, umiralo je i dece i to sve zavisi kako je ko otporan.
- Da li je više od jedne osobe umiralo dnevno?
Ah, po 5-6 ih je umiralo dnevno. Samo vidiš vuku karete i daj nosi tamo kofu vode i polevaj ga malo, trlja, uvije ga u čaršav ako ima čaršav ili nešto.Vrata sa štale skinuta i na tim vratima se nosi tamo do groblja i spušta.Po nekim običajima, ako ima od čega, napravi neki krstić na to.Ako ima jabuku neko da stavi...E, onda, deca, daj ko će da uzme tu jabuku da pojede. Ovi meštani dođu, smeju se tome kad ono popadnu deca grabeći se po tome. Ja nisam mogao, bio sam mali. Ipak, bilo je tu tih odraslijih od 13-14 godina, oni su to mogli da ugrabe.
Kad je već zahladnelo i mrazevi kad su počeli, ajde, transportuju nas kamionima do Podravske Slatine, a odatle do Bukovice.Ta Podravska Slatina je bila kao srez, a ta Bukovica valjda kao opština.E, onda tu u Bukovici, ’ajde, raspored taj ustaša pravi.Zaprežna kola su bila.Potovare nas, tu moju porodicu, nas petoro dece, baba i mati, i bila je još jedna devojka koja nam se pridružila, neka Milja. Ne znam, al’ ona je bila uz tu našu familiju. I u to selo Viljevo dođemo. Knez,Mađar je bio, Pavle, pravi raspored gde će ko kod koga, razmešta po kućama.Mene smeste kod nekih Božinjaca, Petar i Petra Božinjac. Imali su ćerku, ne mogu da se setim imena, ali ona je već bila devojka, nešto oko 19 godina, a ovih dvoje mlađih dece, Ivan i Ivana, oni su bili stariji od mene valjda godinu – dve dana. I mene rasporede tu kod njih. Tu mi baš nije bilo, nisu bili...bila je ta Petra nekako...Petar je bio nešto onako kao neka prišipetlja, a ona je bila glavna u kući. Bila je tako drska i dosta me je, ovako, maltretirala, da kažem - psihički.
- Kako, šta vam je radila?
Mali sam bio, teško mi je bilo i sakrijem se negde da se isplačem. I ona me vidi „Šta plačeš! Bolje ti je nego kod tvoje majke!“ Ćutim, šta ću, ona izgrdi mene. Ujutro kad ustanem, bilo je „’Ajde!“ da idem iza na poljanu da čuvam žito od ptica.Posejano je žito, dolaze vrane i guske prelete, te domaće guske dolete pa pasu tu. E, onda tu da čuvam to žito. Naveče kad dođem da čistim štalu. Mali sam.
- Koliko tada imate godina? Osam?
Trideset četvrto godište – sedam godina.Čistim štalu, a to za izbacivanje đubreta, to je visoko, donesem pa onim vilama da podignem ne mogu, ono pada na mene, ostavim pa onda rukama izbacujem.Izbacim pa onda tamo nosim na kamaru gde je, pa gore nosim, pa moram se popeti gore da napravim ravno da stoji, pa sav od one balege kravlje i konjske. E onda tamo mi ta njihova starija ćerka izvadi vode u kao neku vanglu, škaf, kako su zvali to, od drveta. Tu se perem. Ono, hladna voda. Kad se operem koliko mogu, dođem u kuhinju, u kuću, tu je ona zidana peć, od cigle i blata, tako nešto, kako je još zovu – ruska peć.Takvih peći ima po Banatu i po Slavoniji. Ja tu sednem na hoklicu da se zgrejem.Sedim, ćutim. Oni gore sednu za sto, njih petoro večeraju. Ja sedim dole i ćutim.Kad su završili večeru „’Oćeš ti da jedeš?“ „’Oću“.“ ’Oćeš li mleka i hleba da udrobiš?“ „ ’Oću“. E, onda ona pokupi kore, to me dosta ovako vređalo... ta njihova deca nisu htela da jedu kore, a hleb su pekli u toj svojoj pekari, mešano pšenično i projino brašno ...ona pokupi te kore, pa te kore preda me. A kod mene kući je bio, mi deca kući jedemo, večeramo i to što ostane to se pokupi i nosi keru koji je tamo vezan. To me na to podsećalo, tako, dobijam hranu kao taj ker što je dobijao.Udrobim tog hleba i mleka i jedem.Iza te peći bio je jedan sanduk gde je stajala zob za konje.Na tome sanduku sam spavao. Jedan džak napunjen slamom i ti pokrovci za konje, to mi je bio pokrivač i na tome sanduku tu sam spavao.Ujutro kad ustanem, opet ‘ajde na svoju dužnost, na poljanu da čuvam žito. Odatle, valjda smo tu mesec dana, ne znam kolko bili, premeste me kod Lalića, Dimitrija.
- Jeste li smeli da se požalite kmetu/knezu?
Nikom, ma nikom nisam...
- Ili je neko čuo da
Ma jok, jok.Otkud smem da se žalim?!
- Je li neko saznao kako je vama?
Ma niko nije ni pitao ništa.Ćutim i ...
- Pitam zbog toga što su vas premestili.
A, ne, ne. Neće više da me drži pa ’ajde kod ove druge porodice. E ovi koji su bili radno sposobni ti su ostajali stalno kod jednog istog gazde. Na primer, baba mi je kod jedne porodice, pa kad je prešla kod druge, tu je i ostala do kraja. A mene su kao dete premeštali u tri porodice.Kod treće gde sam bio, taj je baš mene tražio, al’ o tome kad dođe na red.
Premeste me kod toga Dimitrija Lalića i Lele, imali su sina Milana, to je bio momak 19-20 godina i Rada, starijeg od mene godinu dana.Siromašni su bili, nisu bili nešto onako imućni, ali su jako dobri bili.Tu mi je bilo...Eto, spavao sam sa njihovim tim sinom u istom krevetu.Taj stariji sin otišao je u partizane, ustvari, uzeli su ga u domobrane i došao je na odsustvo, pod oružjem je bio. I došli su partizani, a to je sve bilo nešto namešteno, taj odlazak. Nisam ja ni znao, tek sam posle shvatio šta je. Došli ti partizani po njega, vezaše ga, natovariše.Jedan partizan stoji tu sa automatom. Meni tako došlo, hoću ja da idem sa njima, sa partizanima. E, ne može, ne možeš, još si mali. I odoše. Posle kad su izašli van mesta, oni ga odreše, on je otišao u partizane i pogino je u partizanima taj Milan.
Pos le, kad je isteklo vreme, taj Mate Čakarić je baš tražio da idem kod njega.On je na kraju sela.Kad sam kod njega došao, sve je bilo bog zna kako, i hrana i smeštaj i spavanje, i uredno – svake subote kupanje.Tamo nema kupatila, nego greje vodu pa u korito i „’Alde, mali, da se kupaš“.Ujutro kad ustanem „Šta ćeš da jedeš?’Oćeš li kobasicu, ’oćeš li šunku, ’oćeš li ovo -- ’oćeš li ono?“ Nedeljom je bilo kolača i sredom se mesilo za četvrtak.Ako nestane kolača, Kata mora nešto da sprema, krofne ili nešto, da ima za mene. Jedu svi, ali kad su pri kraju, onda ne može, to mora da se ostavi da ima za mene, tako da sam imao kolače stalno.E, u proleće su se partizani pojavili tu u selu
- Proleće 1943?
Da, 1943. U proleće.I bila je neka Seja – Jovanka. Ona je bila aktivista i ona ih je razmestila da spavaju tu, danju.Razmestila ih je po kućama i po tim štagljima gde slama stoji.A moju sestru Dragicu pošalje van sela da ide tamo da bere cveće sa devojčicama i ako naiđu ustaše da dođe da javi njojzi da ih budi.
- Koliko je Dragica imala godina?
Pa starija je dve godine od mene.
- Znači 10 godina?
1932.godište.Deset godina. I nailaze od Bukovice ustaše i ona trk u selo i Seja ta trči i budi ih i nastaje borba u selu. A kuća toga Mate Čakarića je u dnu sela. Ja se šćušurio i čekam.Oosluškujem kako se čuje borba u selu, partizani, mitraljez štekće gore. I ode moj gazda u selo gore, ali preko bašta, ne ide ulicom, tu je bila samo jedna ulica, tako. I on ode. I vraća se odozgo i nosi partizana jednoga na leđima.Uzeo kabanicu neku kišnu i podvezao je i nosi njega.Dolazi u dvorište kroz bašte otuda, prolazi kroz dvorište. Samo je toj gazdarici Kati dao ovakav znak rukom i nastavio kroz dvorište, prelazi već preko ceste, a tamo je trska.I ode on u tu trsku. Ja se popnem na kamaru slame da ga pratim kud on ode – vidim da nosi partizana. Odnese on njega, ja vidim kako se ona trska mrda i već njega više ne vidim, nema gazde, trska samo. Ja gore čučim k’o svraka na slami, tek, gazda se s druge strane vrati, al’ nema partizana. Uh, mene zabrinulo sad – šta je s njim? I pođem gore u selo, a pored puta hrast i zvonik.Crkve nije bilo u tome selu.Samo je bio zvonik. Crkvu nešto nisam zapazio. A sa tog zvonika partizan puškomitraljezom tuče odozgo. Vratim se nazad.Kad se stišalo, idem u selo pravo kod te Seje da pitam šta je sa partizanom, šta je uradio ovaj... E, kaže, predao ga je partizanima i odneli su toga ranjenoga. Moj je čika Mate ga je odneo ! Meni laknulo.Ništa, ćutim ja.I smirilo se to.
Kod tog Mate Čakarića mi je bilo... više su mi ugađali nego što mi je ugađala moja majka. I Mate, on je to naredio, al’ i ta njegova supruga Kata, i ćerka Manda, i sin Franjo – on je bio nešto tako oko 17 godina.
Te 1943.godine u proleće, „idemo mi u partizane“. Taj Franjo i još tu nekoliko dečaka iz sela, i mene vode kao malog kepeca. Sve su to odrasliji dečaci, a ja sam im kao „politički komesar“. Neku su mi torbicu okačili oko vrata i unutra stavili neku pljoskicu rakije, pa i vina, i tamo još kobasice i toga - a ja sam im kao politički komesar.I idemo u šumu u partizane, ta grupa dečaka. Nedelja je bila.Kad smo došli tamo u šumu, oni je znaju, to je šuma slavonska – hrastova.Kroz šumu je prosečen taj šumski kolosek, i tu su oni vagoni – tu se seku stabla i izvlače se tim šumskim kolosekom.Konji to vuku.Izvlače to ovamo do pruge i onda se to tovari na vagone i vozi tamo kud treba da idu ta drva.Ali to pozadi ima četiri točka i to je od metala sve, a ovamo napred isto tako, a od drveta je napravljeno ogromna platforma – tu se naređju stabla i konji to vuku do ovamo gde ima železničke pruge.
Poneli su i francuski ključ.Oni. Ja posmatram. Ja sam posmatrač.A mi smo partizani diverzanti. Odvrnuše šrafove na pragovima, te šine koje su pričvršćene za te pragove te šumske pruge, i pobodoše jedan kolac, mene postaviše tu a oni odoše tamo gde je vagonet jedan natovaren balvanima.Uzeše pajsere -- to su dečaci bili ipak odraslili, 15-16 godina, a Franja je bio u 17.godini – i pomeriše to.Kad pomeriše, onda oni zalaufaju to i guraju. E, kad dođu do mene, onda puste.I ono kad je došlo do mesta gdesu bili ovrnuti ovi šrafovi, šine se ovako podigoše, ono se sve polomi, sruši se sve ono dole. Onda ajde beži -- izvršili smo diverziju -- mi partizani. E, da su nas uhvatili... Bilo je posle ko je , šta je, i na kraju ništa. Al’ odmah smo se čim smo izišli iz šume razbežali da ne idemo svi onako u grupi.Bilo nas je nešto preko deset dečaka. Da su nas uhvatili, ja bih otišao kao vrabac pod nož.
- Gde vam je bila majka, baka, ostalih četvoro dece?
Majka je bila kod jednoga Đoke Lalića i ona je stalno bila kod njega, i stom najmlađom sestrom koja sad živi tamo na Knežici, ona je tada bila beba. Ona je bila tu i nije uopšte premeštana, tu je stalno bila.
Ta sestra Dragica je bila tu iza mesta na kome sam ja bio, kod nekih dede i babe, a posle je premeštena kod nekih Gospave i Jove Lalića.
Sestra Kosa bila je kod neke porodice, mislim da su i oni bili Lalići. Ona je najstarija bila.Ta mi je sestra umrla, dobila je tuberkulozu kostiju jer je isprehlađivana u tim logorima.
- Koliko je ona imala godina?
Pa imala je 14 godina kad je rat bio, posle rata je dugo ležala bolesna i umrla je tako nešto oko 1952.godine, 1950.godine.
- A ostala deca gde su bila?
Brat je bio isto kod tih Lalića, i on je imao nekoliko promena. Baka je bila kod te Jovanke aktiviste, posle je premeštena kod nekog, znam samo da je kovač bio, kod njega je bila.
I odatle nas vraćaju nazad 1943.godine u aprilu.Dolazimo u Dubicu.Ustaše nas pretresaju na izlazu iz Dubice. Namesili nam bili ti meštani hlebova za put i spakovali hrane. Ustaše nam zamalo ne oduzeše hranu na izlazu iz Dubice. Misle mi nosimo da nahranimo partizane. Baba im kaže „ Vidiš šta je dece, decu treba da nahranim“. I odatle do Knežice ima 15 kilometara, krenuli smo peške i stiglu u prvo selo Agince.Tu nema žive duše. To je sve spaljeno. Jer to je na domaku Dubice i ustaša. Kad smo izišli iz sela onda tu čuše da je deda živ i da je na Knežici i da još ima poneko živ na Knežici gore. Mi imamo tih stvari i te hrane i komanda pade od babe da sednemo i da čekamo -- ide ta starija sestra i ova što je ovde u Beogradu, njih dve idu u Knežicu da prenesu da deda nađe neku zapregu i da dođe da nas pokupi.Tako je i bilo. Dođe on i pokupi nas. Dođemo gore na Knežicu, spaljeno ono sve.
- Šta je ostalo posle završetka rata? To kućište Bućmi, i to je spaljeno, ali je tu bilo članova porodice koji su se vratili tu da žive, pa Novakovića i ovamo Žestića.
Ostalo sve il je pobijeno il je totlno spaljeno da nema nikoga.Bila se ta tri kućišta samo kad je završen rat.
I, onda, došli smo gore na Knežicu.Nema se šta jesti. Ništa u bašti. Počele su koprive. Daj da se obare koprive. Onda luk što je osatao kad smo pobegli u Kozaru, samoniklice one, baba nakida onih pera i obari koprivu. Soli nema. Jesmo doneli nešto malo soli, ali to se čuvalo. Jeste bio najveći problem za so, soli nije bilo, a ostalo kao pertoleja za svetlo, ni toga nije bilo, nego daj ako ima neke masnoćeda napravi žiže.Večeraj pre nego što mrak padne i na spavanje.Soli nije bilo.Za so je bilo najgore.
Sećam se, pre rata, bila je jesen i prodaje se debela svinja.Idu deda i baba u Dubicu na pijacu, prodaju svinju.Onda kupe pirinač, so, šećer, brašno, ulje, sve što treba, soli za upotrebu i bila je neka crevene za stoku. E, kad se zaratilo, onda nema soli, pa smo jeli tu crvenu so za stoku, malo je gorkasta,ali je onda i nje nestalo pa nije je bilo.A soli ako se dobije od nekog švercera, to se čuva ako je neko bolestan da ima nešto.
A kad smo došli iz logora nije bilo ništa, samo kopriva i onda, počelo je zelje da stiže. Nije bilo šta da se jede. Nema ništa. A kuće su sve bile... Naša kuća je tri puta paljena i deda je to obnavljao i onda smo tako tu boravili.
A 1943, u ziskom periodu, bila je ta nova ofanziva, Čerkezi su dolazili, ti „beli“ Rusi. Zimski period i ’ajde beži u Pobrđane. Tu mi je tetka bila, očeva sestra. Došli smo tamo, ali ni tamo nije sigurno i onda, to je ipak u brdu i dalje od puta, u zemlju. Tu smo bili u zemlji.Prošla je ofanziva i mi smo izišli iz zemlje, iz zemunica, kako smo ih zvali.Na Knežici sve spaljeno.Zima.Hladno.
- Čerkezi su opet spalili selo?
Da. Zato smo otišli u Slabinju, to je ka Kostajnici, tamo kod tečinog brata i tamo smo bili, pa ni tu ne možeš, ipak dosta nas dece ima i to sve. Dedin sestrić, tad je poginuo i on i žena, nisu imali dece a imao je kuću, a ta kuća pusta, prazna, udaljena od Knežice jedno četiri kilometra.Tu nas doseli deda i tu se smestimo i tu smo do proljeća bili. U proljeće je onda deda nešto popravljao tu našu kuću i onda se vratimo nazad u tu svoju kuću.
- Kako je sloboda došla u vašu Knežicu?
Pa došla je tu 1945, ne sećam se tačno kojeg datuma, napravljena je tako neka proslava opet kod te kasarne, kod te ruševine tu, jer su tu uglavnom održavani ti, kako su ih zvali – zborovi, proslave, veselje. E, tu su onda i pucali, i veselili se. ’Ajde.
Dosta je porodica... kao na primer što su bile Bajalice... to je kovač bio seoski ...On je zarobljen, on je bio u Nemačkoj u zarobljeništvu.Ostala mu je žena Joka, troje dece i njegov mentalno poremećeni brat – to je u logoru u Jasenovcu sve pobijeno.
Ispod kuće dole, gde su bili Šišmani, jedna baba Stoja i njena dva sina, to su bili nekako vršnjaci mog oca, to je sve pobijeno za vreme rata.
Popova kuća...on je proteran odma’, pop i popadija.Imao je dva sina, Mišo i Jug, i ćerku koju su zvali Seka. E, kad su pre nekoliko godina kod Požarevca, toga četnika kad su otkrili jednoga i bilo je reči o Labusu, komandantu tog četničkog konjičkog odreda pišu „ po dijalektu poreklom je iz Bosne i otišao je sa svojom jedinici prema Drini“.Postavili su pitanje, nisam se hteo javiti. E, to je taj Jug Labus. Kaže „atletski je bio građen“, a on je bio član društva „Soko“, bio je student prava, bio je u Zagrebu na studijama pa je prešao iz Zagreba u Beograd i bio član „Sokola“, gimnastikom se bavio.
- Vi ste ga poznavali?
Pa da.
- Odakle?
Pa tu ispod kuće odmah.
- Bio je iz vašeg sela?
Pa da –popov sin.Sin toga popa Labusa.
- Vaša majka, baka i deka i vas petoro dece na toj zemlji sada treba da stvorite neki život i da idete dalje i posle rata.Kako ste uspeli?
Posle rata...majka jedina sposobna za rad, zarađivala je, pa je išla čak i kod tih imućnijih da radi za nadnicu – za šest kila kukuruza. Donese naveče i trč’ na vodenicu da to samelje da baba umesi proju da imamo sutra šta da jedemo. Posle kad su oformili zemljoradničke zadruge – gde ona da ide u zadrugu, šta će da zaradi? Neće mati u zemljoradničku zadrugu.Deda pritisnut – mora. Ajde, razdvoje se i ostavi deda nešto zemlje majci, nešto on da u zemljoradničku zadrugu i šta ja znam, neku kobilu i šta je sve dao.Deda ide u zemljoradničku zadrugu, jer je bio i u zatvoru pa da ga ne bi opet progonili...
- A zbog čega je bio u zatvoru?
Pa, što je psovao Tita.
- Pre osnivanja zemljoradničke zadruge?
Da, da.
- I koliko su ga držali u zatvoru?
Šest meseci.
- Gde je bio u zatvoru?
Tu u Dubici. Sekli su drva na Balju i onda je on bio kuvar tim zatvorenicima što su sekli drva.Šest meseci je odležao.
- I posle tih šest meseci je odmah bio spreman da uđe u zemljoradničku zadrugu?
Morao je, jer bi opet...Uvek je bio kontra onome ko je bio na vlasti...dok je bio kralj, bio je protiv kralja, sa Pavelićem nikako se nije slagao, Tito kad je došao -- nije se slagao nikako. Ali, imao je komandira milicije koji je volio da popije i njih su dvojica pajtosi bili i družili su se. Komandir ga nije prijavio, nego jedan tu iz sela koji je hteo da se dodovori optuži dedu i zatvore ga.
Masjka je tako radila, ja sam u Dubici u tu gimnaziju išao i u internatu bio. Bio sam među boljima, dobar učenik. U trećoj godini, izbace me iz internata. Pobune se tamo neki čija deca nisu dobila mesto u internatu jer su bili slabi učenici.Pošto moja majka nije bila u zemljoradničkoj zadruzi, mene izbace iz internata. A bio neki maraton tu i ’ajde da se u internat smeste ti atletičari što će trčati tu i da se raspusti internat dok traje taj maraton. I ja sam otišao kući i kad sam se vratio sa Knežice tu... upravnik internata bio je musliman Muharem...poziva on mene u kancelariju i uručuje mi rešenje da napustim dom. Nisam samo ja nego nas je sedmoro isključeno - sve vrlo dobri i odlični đaci.Primljeni su u dom ti koji su imali i popravni, ali su njihovi roditelji bili u zemljoradničkoj zadruzi. Upravnik me savetuje da ne napustim školu, kaže „Znam namučićeš se, ali dobar si đak i po disciplini i po učenju“ i kaže „To su ti napravili tvoji ljudi.“ Ja ko iz topa pitam „Pa ko je?“ E , ne može mi kazati. „Pa zašto da mi ne kažete?“ „Kazaću ti kad budeš zreo čovek.“ „Dobro.“
Uzmem ja to rešenje, napustim dom, tamo nađem kod neke babe sa još dvojicom, i tu sam bio, i.završim školu tu u Dubici.
- Iznajmili ste stan kod te bake?
Da. Hranio sam se...jeo jednom dnevno to što sam imao da pojedem u toj školskoj kuhinji, a ovako – šta uhvatim. Donesem od kuće nešto, nedeljom sam mogao otići kući i doneti hrane ili mi donese ta sestra, to gložem nedelju dana i tako.
Završio sam to i konkurišem u vojnu školu, podoficirsku školu za avio-oružara. Hoće me u Dubici u poljoprivrednu školu. Ja neću u poljoprivrednu školu.Kupus da sadim to mogu i kod majke naučiti.Ništa, ja dođem u Beograd tu i...
A tad kad su me izbacili iz internata bio je neki tečo tu mi, tu je bila opština ili mesna kancelarija, al bio je tu i sudia za prekršaje na Knežici, i ja dođem kod njega, požalim se. „E nemoj mali da ti ja pišem žalbu, to ti napiši svojom rukom i pošalji u Ministarstvo prosvete u Sarajevo.“ I ja uhvatim i napišem žalbu Ministarstvu prosvete u Sarajevu.I pošaljem to preporučeno pismo.I nema meni nikad odgovora. Tek u prolećepred kraj školske godine, pozivaju me u zbornicu.Direktor je bio neki Gazivoda Blažo, Crnogorac. Nosio je čizme i pantalone na briž kako ih zovu – rajthozne.Onako, partiznski se nosio. I kako stoji sto u zbornici, on meni „Evo dobio si rešenje što si se žalio“. Ja uzeo ono rešenje, pogledam dole, nema pečata a vidim, kako držim onaj papir, na poleđini ima i pečat . Ja okrenem. „Ne to čitati!“ – da otmu to od mene. Ja preko stola preskočim, kroz prozor skočim, pobegnem van s tim pismom – tim rešenjem. Međutim, to rešenje ja sam dobio to rešenje iz Dubice. Napisano da me odbijaju. A sa druge strane, Sarajevo i pečat dole – ministar je bila Dušanka Ostojić, sećam se toga u potpisu – ministar Dušanka Ostojić piše da se reši moje pitanje i da se vratim u dom. Oni su na tom istom rešenju napisali svoje. I ja uzeo to i pobegao. Oni da mi otmu...ma nema „Ovo šaljem nazad u Sarajevo ! Ovo ne važi nego važi ovo vaše. A za mene važi ovo iz Sarajeva“. I dalje, kad sam pogledao, vratim se, svađam se sa njima.Posle dođe taj upravnik „Nemoj Žestiću, ništa nećeš dobiti, vratićemo te u dom.“ Tako i jeste , ništa neću dobiti,i ajde vratim se u taj dom i tu besplatno i ... da sam se vratio nazad u dom.
E, kad sam podneo molbu za tu podoficirsku školu, za avio-oružara, bio mi je profesor istorije Mladen Mirosavljević, tako nešto beše, on je taj referent za prosvetu i kulturu, on te sve naše molbe iz vojnog odseka pokupi i – za poljoprivrednu školu, da ima da popuni tamo , da ima dovoljan broj učenika ta škola. Neću ja u tu školu, neću nigde. Posle dođem u Beograd i na zanat. I posle toga otidem i u vojsku. Kad sam se vratio iz vojske, taj Muharem, bivši moj upravnik doma, sad je direktor osmoljetke na Knežici.Volio je da igra šah.Ja sam otišao kod toga teče gore, on me nabrusio -- nisam ništa doneo tetki, ni kafe. „Vidiš, dobio si ručak.“ Bilo mi je da ustanem od ručka i pobegnem, ali sam radi zete i te sestre progutao tu knedlu, popio čašu vode i po najvećoj vrućini – „Doviđenja.“
Dođem dole na Knežicu i susretnem toga direktora osmoljetke, bivšeg upravnika mog doma i –‘ajde da igramo šah u kafani.Seli nas dvojica u kafanu, poručio on, ja nemam para, tek došo iz vojske, ja mladić, nemam ništa, go ko pištolj.Seli da igramo šah nas dvojica i rakijicu on poručio iako me nije interesovala al’ ’ajde pijuckamo tu rakijicu i igramo šah. „E, druže direktore, jesam ja zreo čovek sada?“ – kažem ja njemu kolko godina imam. „Pa“, kaže, „jesi.“ Odslužio sam vojsku, završio sam zanat, vi ste mi obećali da ćete mi to reći kad budem punoletani kad budem zreo čovek.Evo sad ste potvrdili da jesam zreo čovek.Ajte sad.“ „Pa nemoj to, Žestiću, nemoj mali sad to da potenciraš.“ „Pa dobro, kažite mi, hoću da znam.“ „Pa...“ I ja uzmem ceduljicu i napišem „Marko Palija“ i prevrnem tu cedulju i ona stoji, a mi tako pričamo, i ja je gurnem pred njega. „Evo, vidite.“ On uze, pogleda i reče „E pa šta da ti pričam kad znaš.“ Dobro, hvala, završili smo posao. A to je bio taj moj teča. On je išao, on je tih dana dolazio u taj internat, išao i u srez, i kod upravnika i kod nekog Vrepca. Oni su kopali, sesstra od toga Vrepca koji je bio u tome komitetu partijskom, komunista, oni su se borili da se izbace iz internata sva ta deca čiji rodfitelji nisu u zemljoradničkpj zadruzi.
- Vaš „rođeni“ teča?
Teča mi je to napravio.
- Čovek oženjen vašom tetkom?
Oženjen očevom sestrom.